Супермен 2025: Човек од гуме у свету без гравитације

 

Супермен 2025 је нешто што мање-више сви знају, и зна се шта се од њега очекује, али овај задњи прихватио бих као пародију – тада би ми можда био и смешан. Али овако, делује као бледа сенка над претходним деловима, и могу слободно рећи да су и режисер и сценариста добили силне паре да направе добар филм, али... у преводу: два телетабиса добила су стари али очуван Мерцедес, који су требали евентуално да оперу и региструју, али они су уложили новац у њега и преправили га у Фићу. И то не оног старог, шармантног, већ пластичног са тржног центра.

Приче, у класичном смислу, готово да и нема. Осећа се да је филм писан генеративним алгоритмом храњеним искључиво TikTok трендовима, Reddit теоријама завере и сценаријима из видео игрица. Супермен више није човек од челика – више личи на инфлуенсера са криптонском позадином. Израз лица му је негде између “управо сам сазнао да ми је дечко из друге димензије” и “чекам да ми падне FPS да бих глумио тугу”.

А шта је са Лоис Лејн? Она је сада хибрид новинарке, борца, гејмерке и активисткиње за права криптонских мањина. Звучи као клише из мемова, али на великом платну делује још плиткије. Њихов однос, некад пун тензије, поштовања и суптилног флерта, овде делује као да су се упознали преко апликације за брзи контакт "Krypt-on-me".

Филм као да се труди да побегне од сопственог идентитета – све је ту: костим, Кларково дечачко чело, неки лажни морал, зликовци који изговарају реченице као да читају подсетнике са семинара за корпоративни менаџмент. Али, да није било једне стварчице – боље речено, једног пса – овај филм би потонуо брже од Криптона. Да, говорим о Крипту, најсјајнијем глумцу у целом филму.

Крипто је једини лик у филму који има емоције, мотивацију и – што је најважније – поглед који говори више од 117 минута бесциљне акције. Он лаје кад треба, гледа у даљину с више смисла него што Супермен изговара целу своју филозофију о правди, и на тренутке се искрено чини да чак и разуме колико је ова прича шупља. У једној сцени, када сви јунаци изгледају изгубљено у својим зелено-екранским егзистенцијама, само Крипто гледа у камеру као да хоће да каже: „Људи, шта је ово постало?!“

Његова појава уноси ретку дозу топлине у иначе хладну и метално стерилну атмосферу филма. Искрено, да је филм био само о Крипту - његовим сећањима на Криптон, на одрастање поред Кларка, и борбу за своју чинију у сенци универзума, добили бисмо друштвено-политичку алегорију која би растурила канџе франшизне плиткости.

И зато, кад будем неком препоручивао овај филм, рећи ћу: „Погледај због Крипта. Само због њега. Он је Супермен који нам је остао.“

Остало? Па... То је као да на свадбу уместо младенаца пошаљеш PowerPoint презентацију.

Акционе сцене? Ох, па њих има. Има их више него што је потребно једном филму који би требало да носи емоцију, тежину и моралну дилему. Али овде је све сведено на епилептичне секвенце CGI експлозија, борбе у пет димензија и гравитационо-инвертоване битке у којима је једино важно ко ће бацити већи астероид на кога. Штета што су тим ефектима глума и карактери гурнути у заборав као Кларковe наочарe, одложени негде у фиоци, само да не сметају.

Носталгија вришти док гледаш овај филм. Где су нестали дани када је Супермен био симбол моралне снаге, неко ко не користи своју моћ да би показао колико је јак, већ да би показао шта значи бити човек? Где је онај Кристофер Рив(па и више него одлични претходни Супермен -Хенри Кавил), са осмехом који смирује и гласом који улива поверење, чак и кад држи читаву зграду у једној руци? Где су нестали сценарији који су тежили нечему дубљем од фразе „Спасићемо мултиверсум пре доручка“?

Да будем искрен, можда ће клинцима ово бити узбудљиво. Можда ће се продавати играчке и NFT картице са ликом новог Супермена који има три костима, пет менталних криза и један TikTok плес. Али за све нас који се сећамо када је "летети" значило нешто више од визуелног ефекта, ово је више пад него лет.

Финални утисак? Супермен 2025 је као када ти убаце ново пуњење у омиљену чоколаду из детињства, шљашти, пуцкетаво је, али више нема ни онај укус, ни душу. Само ехо нечега што је некад имало срце.