DUGA NOĆ("Duga noć” je horor-triler o blizancima koji u sebi nose krv zveri...)

Duga noć” je horor-triler o blizancima koji u sebi nose krv zveri...Maks i Luka Craig odrasli su u uspavanom gradiću za koji su svi mislili da je običan. Ali ispod njegove tišine kriju se vekovne tajne, kletve i bića iz senke. Kada Luka biva napadnut, u njemu se budi nešto što više nije čovek.

U senkama grada čekaju vampiri zarobljeni indijanskom kletvom, stari revolveri puni srebrnih metaka, i proročanstvo koje deli blizance na čuvara i zver. Njihova majka krije poreklo, a njihov krvni trag vodi ka misteriji staroj koliko i zemlja na kojoj stoje.

Duga noć je mračan horor-triler pun napetosti, mitske simbolike i unutrašnjih borbi, smešten u mesto gde ništa nije kako izgleda — i gde krv pamti sve.

Nema ništa gore od dosade, dosada nas ubija, razara i čini nam sve dosadnim.
(17:00h)
Petorica mladića u teksaškom gradiću na "kraju sveta", kako su to oni voleli da kažu; dosađivali su se redovno, svakog vikenda, svakog raspusta. Jednog vikenda okupljali su se na svom omiljenom mestu. Džon je stigao prvi, imao je nepunih 18 godina, bio je mršav, visok, neuredno obučen i uvek u nekom svom svetu. Nemarno je seo pored drveta, zapalio je cigaretu i posmatrao okolinu oko sebe.U daljini je video kako dolaze Stiv i Pol. Stiv je bio sušta suprotnost od Džona, imao je dugu crnu talasastu kosu, vezanu u rep, bio je sav u mišićima, uvek namrgođen a inače vesele naravi. Pol je bio krupan i debeljuškast, i zbog toga su ga svi u gradu zezali i zbijali šale na njegov račun, pa čak su ga i njegovi drugovi oslovljavali sa Mrša, nadimkom koji su samo oni smeli javno pred njim da izgovore.Inače Pol je bio šerifov sin, i često je upadao u nevolje baš zbog svojih drugova, koji su ga uvlačili u probleme ali i izvlačili.Kada su stigli do Džona pozdravili su se pesnicama i rečima-" Šta ima brate"
A onda su posedali, čekajući ostale.
Tišinu je prekinuo Džon.
-Mršo jel' istina da te matori šalje u vojsku?
-Jeste.
Odgovori Pol i poče da priča kako je njegovom ocu dosta toga što on upada stalno u probleme i što veruje da jedino vojska može od njega da napravi čoveka.
-Možda i može vojska da napravi čoveka od tebe, ali za Mršu kojeg mi poznajemo, moraćeš sam da se pobrineš.
Ubaci se Stiv sa smeškom u razgovor.
Nasmejali su sve sva trojica.
Škripa guma, i prašina koja je pratila auto koji im se brzo približavao prekinuo je njihov razgovor.
-Ovo mora da su braća Krejg
Reče Džon, i nastavi Ludak i Maks, uvek moraju da opravdavaju svoje nadimke.
U autu su zaista bili Ludak i Maks, braća blizanci, izgledom indentični a karakterom različiti kao nebo i zemlja.Ludak je dobio taj nadimak zasluženo jer je voleo da se dokazuje i da u svemu i svačemu dokazuje svoju nadmoć, a bio je i ludo hrabar i nerauvnotežen, uvek spreman za svađu i tuču.Bio je visok oko 180 cm i sav u mišićima, kada bi ga čovek na prvi pogled pogledao delovao bi mu kao opruga, kao krvožedni pit bul. Imao je kratku kosu ofarbanu u plavo, na licu je imao dosta ožiljaka, obe ruke su mu prekrivale tetovaže, a pogled mu je bio zaista ludački hladan i odlučan.Za razliku od Mrše on se dičio svojim nadimkom, jer govorio je da je mnoge uplašilo i samo njegovo ime( tj nadimak). Maks je imao crnu kratku kosu, njegova široka ramena samo su dodatno dodavala i ispoljavala njegovu snagu,ali ako je išta Maksa izdvajalo od svojih vršnjaka, bile su to njegove oči i prodoran pogled, koji je odavao osobu čvrstog karaktera, u njima se mogla odmah uočiti snaga, ali i duhovnost, i za razliku od svog brata blizanca iz njega je isijavalo to da je rođen da bude vođa, i bio je vođa i primer svojim ortacima osim naravno svom bratu, koji je uvek terao po svom.
Stigli su autom do svojih drugova, pozdravili se svojim pozdravom.
-Šta ima brate.
I redom jedno ka drugome pružili pesnicu.
Ludak poče nervozno da se šetka, što i nije bilo ništa novo za njega, samo što je ovog puta on umesto svog brata počeo da vodi glavnu reč.
-Ljudi jel' znate šta je danas?
Ostali ga zbunjeno pogledaše i odgovoriše da ne znaju.
-Na današnji dan pre dve godine poginuo je naš ortak Toni. I to baš na svoj 22 rođendan.
Stiv ga pogleda nekim pogledom, u stilu tebi ga je sigurno žao, i samo što nije izustio, da mu je isto poznato i sa kim se Ludak najviše svađao i tukao, ali je to prećutao pošto je odlično znao Ludakovu narav.
-Znam šta ste pomislili momci, jeste da su se on i moj brat često tukli, ali ipak je i on bio jedan od nas.
Reče Maks, i nastavi.
-Red je da mu proslavimo rođendan i odamo poštu, na naš način.
-Da, da, to sam i ja hteo da kažem, provozaćemo se do mesta gde je poginuo, popićemo po koje pivo u njegovu čast a onda ćemo da odemo do susednog grada. Da li se slažete?! Upita Ludak.
Tu nije bilo mnogo dileme, svi su se odmah složili. Jedino je Mrša malo negodovao jer je dobro znao šta znači odlazak u drugi grad, pijanka, startovanje tuđih devojaka i naravno tuča. Stao je pored Ludaka, iako je bio mlađi od njega dve godine bio je skoro za glavu višlji od njega i neuporedivo krupniji.
-Šta je bilo Mršo, plašiš se ćaleta?! Ionako ćeš posle u vojsku, tako da si već kažnjen.
-Ne plašim se ćaleta.
Progovori Mrša i spusti pogled dok je izgovarao Ludakovo ime, samo ne bih voleo da napravimo neko žešće sranje.
-Ne brini nećemo. Reče mu Maks.
Ušli su nabrzinu u auto koji je munjevito krenuo, stali su ispred super marketa da bi kupili pivo, a onda je Ludak nagazio gas do daske i nestali su u noć koja se polako spuštala.
(20:30h)
Posle nekih dvadesetak minuta stigli su do mesta gde je poginuo njihov drug. Bio je to neki stari most, napravljen krajem četrdesetih godina prošlog veka, branik je bio od drveta, i mnogi kažu da je taj branik i kriv što nije uspeo da zadrži Tonijev auto, koji je zatim upao u reku i nestao bez traga. Auto a ni Toni nikada nisu pronađeni, ostao je samo trag kočenja i polomljen branik, na kojem su kasnije forenzičari pronašli tragove boje od Tonijevog auta.
Ludak je parkirao auto na sred mosta, preprečivši obe trake uključio je sva četiri žmigavca, petorica momaka su izašla iz auta, most, huka brze reke i žmigavci koji su se palili i gasili u noći, delovali su pomalo jezivo.
Ispijali su pivo iz limenki a onda bi ih bacali što bi dalje mogli, u reku koja im je odnela druga.
Mršu je pivo prvog uhvatilo, pa se okuražio pio je sve brže i limenke bacao iz sve snage uz glasne psovke. A onda je u nekoj nekontrolisanoj psovci prozvao most ukletim mestom.
Na šta je Ludak odmah reagovao, da most nije uklet i da on može da popije još pet limenki i da će zatim da kroz most projuri sa barem 150 kmh na sat.
Ubeđivanje njegovog brata blizanca da to nije pametno nije urodilo plodom.
Ludak je samo odmahnuo rukom, i rekao.
-Ako niste jajare, upadajte sa mnom u auto da zajedno projurimo najvećom mogućom brzinom kroz ovaj most.
Bez nekog većeg oklevanja svi su ušli u auto, jedino je Maks upozoravao brata da ne juri punim gasom barem dok ne prođu krivinu koja je odmah ispred mosta prema njihovom rodnom gradu.
Bilo je uzalud. Ludak je uz škripu guma okrenuo auto na mostu, zatim je projurio kroz krivinu, blago hvatajući bankinu, što je prouzrokovalo naglo zanošenje auta. Vozio je preko sto dvadest kmh još nekih kilometar, onda je usporio, pa opet uz škripu guma okrenuo auto i krenuo nazad punom brzinom prema mostu. Kada su izašli iz krivine do mosta ih je delilo još stotinak metara, ispred njih iznenada se pojavio jelen. Ludak je prikočio svom snagom, auto je izbegao jelena ali je počeo da se okreće, onda je ponovo dao gas da bi ispravio auto, u tom trenutku nalazili su se na sred mosta, i ništa nisu mogli da urade da ne slete sa mosta u reku.
Već sledećeg trenutka auto se nalazio u reci, koja ga je prvo nosila a zatim je počeo da tone povučen virom. Momci u autu nisu imali vremena ni da se uplaše već su nestali u reci koja im je na isti način odnela i druga pre dve godine.
(22:00h)
Iako je to možda za momke u autu delovalo kao večnost, oni su se za samo nekoliko minuta od usisavanja vira našli na obali, na putu sa druge strane mosta.
Ludak je čvrsto držao volan u rukama, ostali su ćutali izbezumljeni od straha i neverice šta se desilo.
-Jebote, šta bi ovo?! Promrlja Džon
-Ne znam i ne zanima me šta se desilo, važno je da smo živi.
Odgovori Maks.
-Ja, ja više ne idem preko tog mosta, uplašeno reče Mrša.
-A kako misliš onda da se vratimo kući?!
Upita ga Stiv.
-Ko je rekao da idemo kući?! Zabava tek počinje.
Reče Ludak koji je polako dolazio sebi. I nastavi
-Da li ste svi OK?!
-Jesmo brate, ali zaista je čudno da smo živi i suvi posle svega.Reče Maks, koji se osvrtao na sve strane i gledajući svakog momka od glave do pete.
-Živi smo, suvi smo, ja sam se vala i otreznio.
Sa kiselim osmehom reče Mrša, dok mu se polako vraćalo rumenilo na obrazima.
Izašli su iz kola, sređivali utiske, a onda je Maks primetio nešto neobično.
-Momci ne samo da je čudno da smo sve ovo preživeli, nego mi je jako čudno i nepoznato ovo mesto na kom se nalazimo. Prošao sam ovde milion puta ali ovde mi ništa ne deluje poznato. Da li auto još radi?!
Ludak je seo za volan i upalio auto iz prve, i onda im dobacio.
-Hajde upadajte, možda je sve drugačije jer smo gledali smrti u oči i pobegli joj, ali ako nastavimo ovim putem za nekih sat vremena trebalo bi da stignemo u Karlston.
Nije im trebalo mnogo ubeđivanja, mladost i ludost je nešto što ih je krasilo, a bežanje od dosade je najbolje kada  se pobegne u društvu istomišljenika.
(23:15h)
U toku vožnje vladalo je opšte zezanje i niko ne bi ni mogao da predpostavi da su pre samo nekih sat vremena doživeli i preživeli nešto nobjašnjivo.
Stigli su do grada, čije ime je na tabli bilo precrtano lakom za kola, na tabli je pisalo nešto na indijanskom, ali em su slova bila sitna em niko od njih nije znao indijanski.
-Opet mi je sve nepoznato, reče Maks glasom kojim je pokušavao da ih upozori.
-Idemo po pivo, pa će nam sve biti poznato.
Kroz smeh mu odgovori Ludak, na šta su se svi nasmejali i složili se sa njim.
Ubrzo su stigli do nekog supermarketa, i dogovor je naravno pao na Mršu da ide i kupi pivo.
Posle desetak minuta Mrša se vratio do kola, sa pivom, pun priče i utisaka; i još nečeg što je hteo da im kaže na kraju.
-Momci, ovde mi nije trebala lična karta da bih kupio pivo.
-Naravno da ti nije trebala, vidiš valjda kolika si mrcina a ovde te niko ne zna.
Kroz smeh mu odgovori Džon.
Svi prasnuše u smeh. A Mrša nastavi, u radnji radi neka indijanka, ljubazno me je uslužila, pitala me je odakle sam i kada sam joj rekao, počela je da mrmlja nešto na indijanskom i da mi nudi na prodaju nekakve ogrlice sa belim lukom, pošto sam odbio da kupim te ogrlice na kraju mi ih je dala besplatno.
-Hmm, tu baš nema neke logike da ti nešto prvo nudi na prodaju a na kraju pokloni.
Reče Maks, glasom koji bi svima delovao zabrinuto osim njegovom društvu, koje je trenutno bilo u euforiji oko izlaska u njima nepoznat grad.
-Dobro ljudi, ja ću svoj poklon da stavim oko vrata a vi kako hoćete, i da, rekla je da lančiće sa belim lukom nosimo oko vrata ali da ih ne nosimo da se vide nego da budu ispod majice.
-A ta indijanka jel neka matora ili mlada?!
upita Ludak.
-Mlada je, tu negde naših godina.Odgovori mu Mrša.
-Lepo, sve bolje od boljeg, mlada a sujeverna indijanka. Promrmlja više za sebe Maks
-E onda ću da ga stavim oko vrata, ona misli tako da nas čuva za sebe, a mi pošli u provod, sačuvaću koji "metak" i za nju, ali moram i u gradu nešto da povalim.
Svi prasnuše u smeh na ovu Ludakovu konstataciju, i nastaviše kolima ka centru grada.
Stali su ispred neke jednosmerne ulice koja je vodila ka nekom baru u kojem se čula glasna muzika.Izašli su iz kola i polako krenuli slabo osvetljenom ulicom koja je vodila ka baru.
-Mršo ako nas i ovde puste bez ličnih karti, onda je ovo definitivno grad za nas. Kroz smeh reče Stiv.
Nastade gromoglasan smeh, i baš tada na samo par metara od bara, Mrša primeti nekoga a zatim i uzvikne njegovo ime Toni!
Dok im se krv ledila u žilama, svi su gledali u priliku koja je neodoljivo ličila na njihovog pokojnog druga, a koja se sada brzim koracima uputila ka njima. Što im se više približavao sve su više bili sigurni da to zaista i jeste Toni.
Pred njima je stajao crnokosi momak, bledog lica, plavih očiju, koje skoro da su svetlele u mraku.
-Otkud vi ovde momci?!
Upita ih Toni.
-Otkud ti ovde?! Nismo te videli a ni čuli ništa o tebi još od kako si imao onu saobraćajku na mostu.
Reče mu Maks, glasom koji je blago podrhtavao ali i dalje delovao kao glas sigurne i odlučne osobe.
-Duga je to priča. Odmahnu rukom Toni.
-Imamo mi vremena za duge priče, pogotovo posle onoga što nam se noćas desilo. I Maks mu ukratko ispriča šta im se sve desilo.
-I vi još ništa niste shvatili?! Upita Toni glasom koji je u sebi imao dozu neverice ali i cinizma.
-Šta tu ima da se shvati, živi smo živ si, samo mi nemamo nameru da ostanemo ovde i krijemo se poput tebe. Umeša se Ludak.
-U tome i jeste problem, što ovde možete da dođete ali ne možete i da odete. Odbrusi mu Toni sa blagim osmehom na licu.
-Kako to misliš?! Upita ga Maks, dok su se ostali momci pribijali uz Ludaka i čekali njegovu reakciju.
-Tako što vi imate kartu za ovaj grad, samo u jednom pravcu, možete da ostanete ovde i da postanete deo zajednice ili da jednostavno nestanete, zauvek.Posle ovog Tonijevog odgovora, nastade muk.
-Šta je bilo prpa?!Nastavi Toni. Ali za razliku od mene, na vašu sreću, vi ste prvo naišli na mene... ja sam prvo naleteo na njih; a isto sam bio uplašen sličnim dešavanjima a još sam bio i sam.
-Dobro, i šta nam predlažeš i kako misliš da nam pomogneš?! Upita Maks, sada već vidno nervozan.
-Bitno je da preživite ovu noć, pa onu drugu i onu sledeću.
-Hajde ne seri, i ne ponašaj se kao da si neko i nešto u vom gradu. Obrati se Ludak sa puno besa i mržnje u glasu.
-Dobro, ako misliš da si neko a da sam ja niko, onda se odbrani. I za treptaj oka, Toni jednom rukom snažno odgurnu Maksa, a drugom uhvati za vrat Ludaka i podiže ga od zemlje. U prvi mah su momci bili malo zbunjeni a onda sva četvorica krenuše na Tonija, koji se ni korak nije pomerio držeći Ludaka jednom rukom.Toni svu četvoricu gurnu od sebe a Ludaka baci od sebe.
-Da li vam je sada jasnije zašto odavde nema povratka?!Mene su preobratili, ne volim da koristim drugi izraz, oni koji su građani ovog grada, da, oni su ovde većina.
-Ti to hoćeš da nam kažeš da si vampir i ti i svi u ovom gradu?! Znači zato mi je indijanka dala ove lančiće sa belim lukom.Reče Mrša dok je ispred sebe ispružio ruku ka Toniju sa lančetom, njegov primer sledili su i ostali.
Toni se zakašlja i pade na kolena.
-Da to pokušavam da vam kažem, a to što ste prvo naišli na indijanku menja stvari, koje postaju lošije po vas. Indijanci će krenuti da vas traže a mi, mislim ovi ostali će morati da vas ubiju i neće vas preobratiti kao mene.
-U redu ovo sve postaje jasnije, ali nije nam još jasno zašto si i u samom početku hteo da nam pomogneš?! Upita Maks.
-Želim da vam pomognem, jer ovo nije život, želim da vam pomognem dok sam još svestan tj dok ne osetim glad, jer glad i ta prokleta žeđ za krvlju je jača od mene i potpuno me osvaja posle ponoći. A i vi ste bili moji najveći prijatelji, pa čak i ti Ludače.
(23:45h)
 Petorici momaka svašta je prolazilo kroz glavu, ali niko nije imao rešenje za situaciju u kojoj su se našli. Ludak je počeo da besni, i repetirao je pištolj. Džon ga je u stopu pratio i naizgled je delovao mirno. Stiv je kod sebe imao "skakavac" i bokser. Mrša je isto izvadio pištolj. Maks ih je skoro pa očinski posmatrao, ne govoreći ništa. A onda je progovorio.
-Pošto je ovo njihov grad, a ne znam zašto oni tolerišu indijance a ni oni njih, moramo da se probijemo do onog supermarketa, ne smemo da pravimo buku jer videli ste koju snagu ima samo ovaj jedan.
Maks se obrati sada direktno Toniju.
-Ima li ovde neka Crkva, ne bi bilo na odmet da uzmemo neki krst i ponesemo Svetu vodicu.
-Da li si ti ozbiljan?!Izgleda da si mnogo gledao filmove. Crkva, krst, Sveta vodica. Kao prvo ovde nema Crkve, što je naravno i logično, kao drugo, krst bi možda i smetao nekom vampiru hrišćaninu, ali šta ako naletite na ateistu, muslimana? Njima krst ne znači ništa.Sveta vodica je Sveta samo ako je osveštana od strane sveštenika koji ne pije i ne puši, takvih je danas malo, a naravno otpada da vi sami osveštate vodicu jer to bi tek bilo smešno. Sve to što imate od oružja može samo da ih uspori ali ne i da ih ubije, beli luk je naravno delotvoran, može da ih uspori a možda čak i da ih ubije. Ne znam, pokušajte da namažete metke belim lukom. Vreme baš i ne radi za vas, a i mene morate da se rešite dok sam još u stanju da u vama vidim prijatelje a ne hranu.A što se tiče indijanaca, između nas i njih postoji neka vrsta nepisanog pravila, o nenapadanju, jednom su ga ovi moji prekršili, indijanski vrač je bacio neku vrstu kletve na ovaj grad i sve vampire u njemu, da ne možemo da odemo odavde a u slučaju novog napada na indijance, on je prizvao vukodlake i narediće im da nas pobiju. Vrač je još rekao-" Beli čovek je doneo ovu kugu živih mrtvaca, pa neka među vama i ostane."Ona indijanka u supermarketu je prvo proveravala da li ste i vi vampiri, nudeći vam ogrlice sa belim lukom, kada je ustanovila da niste sigurno vam ih je na neki način utrapila kao vid zaštite.I koliko sam ja za ove dve godine uspeo da shvatim, ovde su mnogi stigli na neki čudan način, ali pošto nisu uspeli da se vrate, bili su ili ubijeni ili preobraćeni.Vi požurite i bežite odavde, barem pokušajte, ja sam na vašoj strani, jer da nisam, samo jedan moj vrisak dozvao bi ostale.
-OK ovako ćemo.Odlučnim glasom vođe, reče Maks. Toniju stavite lančić sa belim lukom oko vrata i  ruke mu nekako vežite sa jednim lančetom i ubacite ga u onaj metalni kontejner. A onda polako i bez nervoze krenite do kola, a ti Ludače nemoj da divljaš u kolima, već lagano prema izlasku iz grada. Mislim da znam kako da se izvučemo odavde i vratimo kući. A tebi Toni, šta da ti kažem, izvini što te ostavljam ovako, naći će te i osloboditi tvoji, zbogom i hvala ti na svemu.
-I da srećan ti rođendan!
dobaci mu Ludak, dok je polako odlazio.
Toni ih pogleda teškom mukom dok se grčio od bolova, ono što je još ostalo ljudsko u njemu navijalo je za njih, dok se zver polako budila, nemoćna da se oslobodi.
(23:55h)
Bili su već na izlasku iz grada, Ludak je vozio auto polako sa ugašenim svetlima. Kod supermarketa sreli su grupicu od desetak indijanaca, bili su naoružani puškama.Jedan od indijanaca ih je zaustavio i zatražio je od njih da izađu iz auta. Kada su izašli iz auta pred njima se pojavio poglavica, imao je oko 50-tak godina, bio je za glavu višlji od ostalih indijanaca, i svojim stasom i građom je odavao sliku  čoveka sa kojim nije pametno praviti probleme.Poglavica progovori.
-Ja sam Crveni orao, poglavica ovog plemena, mislim da vam je jasno zašto smo vas zaustavili?!
Maks istupi, kako bi sprečio gunđanje svog brata.
-Da, jasno nam je poglavice.
A onda izbaci lanče sa belim lukom preko majice, njegov primer sledili su i ostali mladići i reče.
-A sada je i vama jasno, da smo samo obični ljudi.
-Da jasno je.
Odgovori kratko poglavica.
-OK to je jasno, ali kako da se vratimo u naš grad, svet ili u našu stvarnost, šta već, jer mi stvarno ne znamo gde smo?!Upita Maks.
-Put kojim se dođe, obično vodi u oba pravca.
Kratko odgovori poglavica, okrete se i pođe zajedno sa svojim indijancima.
Momci se sakupiše oko Maksa. A Ludak ga upita.
-Šta je ovaj mislilac hteo da kaže time- "Put kojim se dođe, obično vodi u oba pravca?"
-Znam ja. Upadajte u kola.
Kratko reče Maks.
Auto je krenuo uz škripu guma i bili su na putu ka svom gradu.
-Da li sam ja dobro shvatio šta je poglavica rekao? To, da ćemo morati da ponovimo ono od večeras?
Upita Stiv, sa blagim osmehom na licu.
-Da, dobro si shvatio, to je put kojim smo došli, njime ćemo se i vratiti.
Odgovori mu Maks.
-A šta ako grešimo i ne uspemo?!
Glasno se zapita Mrša.
-Onda ćete svi uživati poslednji put u Ludakovoj vožnji.
Reče Stiv, ovaj put uz glasan smeh...