BRACIZMI

Mesečina se probijala kroz guste krošnje šume, osvetljavajući tanušne grančice koje su škripale pod nogama. Ajra je sedela pored Kamani-ja, u tišini svetilišta, ali joj misli nisu bile mirne. - "Kamani, nešto nije u redu," rekla je tiho, gledajući u plamen vatre. - "Ne samo to. Tvoj brat, tvoji sinovi... nosiće teret koji ni sami ne razumeju." Kamani je duboko udahnuo i pogledao u daljinu, ka tamnom horizontu. -"Proročanstvo je staro, starije od nas samih. Kaže da su blizanci izabrani, ali da jedan od njih mora da izabere put tame, dok drugi ostaje čuvar svetla. I da, postoji još jedan — treći trag, senka koja će pokucati na vrata, pre nego što oluja krene." Ajra je klimao glavom, ali je ćutala. Maks, u svom šatoru, vrtelo mu se u glavi. Snovi su mu noćima bili puni Korvena - njegove prisutnosti koja se uvlačila u svaki kutak njegove psihe. -"Ajra," rekao joj je tog jutra dok su koračali ka svetilištu, "znam da kriješ nešto. Moraš mi ...

Mračna tišina okruživala je šator u kom su Ajra, Maks i Ludak sedeli. Vatra je tiho pucketala dok je vetar nosio zrnca pepela prema severu. Ajra je zatvorila oči i duboko udahnula. - "Vreme je da znate sve." Ludak podiže obrvu, a Maks se nagnu bliže. - "Kamani nije poglavica običnog plemena. On i njegovi ratnici… prihvatili su dar vuka kada je Manitu prvi put dotakao zemlju. Ali dar nije bio čist. Oni su ostali između - ni ljudi, ni vukovi. Naši preci nazvali su ih 'pukotinom'." Maks pogleda brata, pa Ajru: - "Ali Crveni Orao…?" Ajra klimnu glavom. - "On je druga priča. Crveni Orao vodi one preko reke. Njih ne dotiče mesec… jer su postali mesec. Njihove oči vide kroz vreme, ali nikada više ne mogu kročiti u naš svet." - "A Korven?" - promrmlja Ludak. Ajra zadrhta. Pogledala je u tamu izvan šatora, kao da bi je neko mogao čuti. - "Korven nije čovek. Nije ni duh. On je… pukotina između svetova. Nekada je bio čuvar k...

  Noć je padala tiše nego inače. Vetar nije duvao. Vukovi nisu zavijali. Čak ni vatra nije pucketala kako treba. Maks je sedeo uz ugašenu vatru, sa pogledom u zemlju, dok je tišina parala sve oko njih. Ajra je sedela preko puta Maksa, uznemirena. Mrša nije bio sa njima  - još od jutros, kako je rekao, "ide da se malo prošeta i razbistri glavu". Ali sad, kad se veče spustilo, a Mrša se nije vratio - Maks je imao loš osećaj. Ludaka takođe nije bilo. I to ga je brinulo više nego išta. - „Gde su njih dvojica?“ - pitao je tiho, i pogledao Ajru. Ona je ćutala. Onda se sagla, dohvatila šaku pepela sa tla i prošaptala reči na jeziku svog naroda. Pepeo se raspršio u vetar. - „Ušli su u senku… zajedno.“ - rekla je. I tada je Maks potrčao. Niko nije odgovorio. Ajra je ustala i lagano prišla mestu gde je Ludak ležao prošle noći. Tlo je bilo mekano, ali pregaženo. Tri različita traga u tlu. Pogledala je u šumu. Zatim ka nebu. Zvezde nisu sijale. Ludak je disao te...

  Ја стварно више не знам, ко је овде луд? Ова марионетска власт која константно лаже, и продаје све што стигне, и уништава сопствени народ, или ови блокадери који већ пети пут блокирају, па очекују другачији резултат? Ало, бре, ако прошле блокаде нису уродиле плодом, зашто мислите да су ове боље и успешније, и да ће ове успети? Јел мислите да ће власт одједном да каже: „Опа, сад сте стварно претерали, предомислићемо се.“ Дајте, молим вас. И шта добијамо од тих блокада? Само додатно ремећење живота људима који већ ионако живе у расулу. Радник што жури с посла, жена што вози дете код лекара, они испаштају. А власт? Њих то ни не дотиче. Њих боли једино ако им се блокирају тендери, уговори, новчани токови. Али то се нико не усуђује, јер тамо треба стварна храброст, а не само транспарент и звучник. И нећу да лажем, мени све ово личи на једну врло бизарну романтичну трагедију. Знаш оно... подигну народ, дигну енергију, крене нада да ће нешто да се деси, а онда... ништа. Као кад заводиш...