DUGA NOĆ 6.(Prošlost i sadašnjost)
David nije planirao da se zaljubi. A još manje da ostane. Kada je stigao u zabačeno selo u podnožju planina, bežeći od sebe i onog što je postao, upoznao je Liyu, ćerku starog vrača, sestru budućeg poglavice.
Ona je imala oči koje su znale da gledaju kroz čoveka, kao da mu čitaju krv. I nije se uplašila njegove tame. Ne, ona ju je prepoznala, prihvatila. Ljubav je planula kao požar pred oluju, ali nije prošla bez posledica.
Njen brat, Kaman, budući poglavica, bio je stena od čoveka. Poštovan, mudar, ali tvrd kao okamenjena vera. Mrzeo je Davida iz dna duše, ne samo zato što je bio belac, već zato што je Liyu izabrala zver.
“Znaš šta je on,” govorio je starijima. “Znaš šta će postati. A ti, sestro, hoćeš da mu rodiš decu?”
Ona nije odgovarala. Nije morala. Uskoro je ostala trudna. I iako su mudraci šaputali da će se krv pomešati, da će blizanci nositi i svetlost i tamu, niko ih nije mogao zaustaviti.
Kaman se povukao. Utišao. Ali nije oprostio.
Godinama kasnije, David je živeo mirno. Bio je drvoseča, povučen, ali poštovan. Nije nikome smetao, nije pokazivao znake onoga što je u njemu ključalo. Sve dok jedne večeri nije krenuo sa kolegom da pomogne oko oborenog stabla nedaleko od puta.
Nisu znali da su dvojica begunaca iz grada u toj šumi tražila mesto da se sakriju, i da su kod sebe imali torbu punu starog ukradenog nakita, iz jednog zaboravljenog muzeja. Među stvarima nalazio se i stari srebni revolver. Okrutan, hladan, savršen protiv bića iz senke.
Kada su naišli na Davida i njegovog kolegu, nisu planirali svedoke.
David je branio kolegu do poslednjeg daha. Bio je ranjen, ali uspeo je da sruši jednog napadača. A onda je drugi izvukao revolver, i pucao. Srebro mu je ušlo direktno u srce.
Kasnije, kada su pronašli telo, tragovi nisu odgovarali običnim ranama. Stari vrač je znao: “Neko je znao koga ubija.”
Tog dana Liyu je pala na kolena, a Kaman je samo ćutao. Njegove ruke bile su zgrčene, ali oči - hladne.
Sadašnjost:
Dok su Maks, Ludakova majka i Mrša ulazili u centar rezervata, bubnjevi su utihnuli. Vatra na sred kružnog trga još je gorela, ali su svi pogledi bili uprti u njih. Iz senke je izašao čovek sa tamnim očima i sedom kosom spletenom u pletenicu.
To je bio Kaman. Njegovo lice nije pokazivalo emocije, ali u vazduhu se osetila težina prošlosti.
“Znao sam da ćeš doći,” reče majci.
“Znaš zašto smo ovde,” odgovori ona tiho.
Kaman klimnu glavom. Pogleda Maksa. “U tvojim venama je krv tvog oca. I još nešto…”
Maks se trgnu.
“Zar nismo ovde zbog pomoći?” upita on.
“Jesmo,” reče Kaman. “Ali prvo moraš da znaš istinu.”
Zastade. Vatra zatreperi.
“Nisi ovde među ljudima. Svi ovde su kao tvoj otac. Vukodlaci. Ali mi nismo čudovišta. Mi smo čuvari.”
Коментари
Постави коментар