DUGA NOĆ 9.deo (Oči čuvara)

 Na ivici logora, dvojica izviđača- jedan stariji sa perjem upletenim u kosu, drugi mlađi, krupan i znojav -čekali su sa natmurenim licima. Kamani im priđe, izgovori nekoliko reči na jeziku plemena. Stariji izviđač kratko klimnu glavom, a zatim pogleda braću.

„Došli su. Ali ne kao pre. Sada… hodaju danju.“

Kamani stegnu pesnice.

„Kako je to moguće?“

Mlađi izviđač progovori, pogled mu stalno beži ka Ludaku.

„Vođa je doveo nekog novog. Mračnijeg. Starog… kao planina. On je doneo sa sobom senku iz koje sunce beži.“

U tom trenutku Maks oseti kako mu kroz telo prođe ledeni talas. Kao da neko govori u njegovom umu. Ludak takođe zadrhta, ali njegov odgovor je drugačiji-  srce mu ubrza, a dah postane dubok i težak. Nokti opet rastu.

Kamani to primeti. „Još nije kasno. Morate obojica večeras spavati u krugu. San će vam reći istinu.“

Ajra se već pojavila iza njih, kao da je znala šta dolazi.

„Večeras vam dolazi vuk.“

Maks pogleda vračaru, pa brata. U očima Ludaka video je nešto između straha i divlje gladi.

„U redu“, reče tiho. „Sanjaćemo.“

San.

U mraku bez meseca, obojica stoje nasred snežnog proplanka.
Ispred njih – drvo. Starije od sveta. Grane mu uvijene, kora zadebljala kao koža starca.
Na kori – tragovi kandži. Pet udaraca, duboko urezanih. Ispod njih, krv.

Ista krv.

Maks i Ludak (Luka) stoje s leve i desne strane stabla. Nisu svesni jedno drugog, iako san dele.
Iz senke izlazi vuk.

Ogroman. Crn kao noć, ali oči su mu -  plamene, ne zle, ali svevideće.
Na čelu mu znak u obliku spirale. Udahne duboko i progovori bez reči. U duši.

„Došao sam s prvim dahom sveta. Da štitim zemlju od onih što je gaze.
I vi ste sada deo mene - ili moj teret.“

Vetar zavija, a u snegu se otvaraju dva puta.
Jedan vodi ka suncu. Drugi - u tamu, kroz liticu i krv.

Iza njih, na nebu, pojavljuju se oči.
Nisu ljudske. Oko sa tri zenice. Oko koje je - Manitu.

„Ako ubiješ iz besa, ja ću se povući.
Ako sačuvaš život  - ja ću te osnažiti.“

Sneg se crveni. Drvo krvari. Vuk nestaje.

Buđenje.

Maks se trže, znojav i zadihan, i u isto vreme  - Ludak se probudi vrišteći.
Ruka mu se instinktivno zgrčila u pesnicu, koja je polako postajala kandža. Nokti mu se izdužuju, ali odmah ih prekrije drugom rukom. Uplašen. Nije još izgubio sebe.

Obojica se pogledaju. Nisu ni morali da govore.

„Ti si video… isto što i ja?“ — Maks tiho.

„Vuk. Drvo. Krv…“ - Ludak promuca. „I oči. One oči.“

Kod vračare.

U zoru odlaze kod Ajre. Ona sedi ispred kolibe i već ih čeka, kao da zna.

Pogleda ih bez osmeha.

„Sanjali ste njega.“

Maks klimne. „Ko je on?“

Ajra ustaje i uzima crtež na koži. Prastara ilustracija. Vuk, čovek i sunce.
Kaže:

„On nije vuk. On je duh u obliku vuka.
Prvi čuvar. Poslat od Manitu-a kada je beli čovek došao, da zaštiti naše korene.
On ne bira često. Ali kada izabere  - cela porodica dobija dar.
I prokletstvo.“

Ludak je nervozan. Ne zna gde da stavi ruke. Disanje mu je plitko.

„Zašto se osećam kao da mi meso hoće da iskoči s kostiju?!“

Ajra ga pogleda oštro.

„Jer si blizu da ga izgubiš. Ako jednom ubiješ iz besa - više nikad nećeš biti čovek.
Zato ste vas dvojica izabrani. Jer jedan mora da pazi na drugog.“

Pogleda Maksa.

„Ti si oko. On je oštrica. Ti si štit. On je ubojita ruka.
Zajedno ste čuvari. Odvojeni - nesreća.“

Ludak ustaje, sav u grču. Oči mu se na trenutak zacrvene. Kreće ka šumi.
Maks ustaje za njim.

„Ostavi me, Maks. Ne želim da te povredim.“

Maks ga uhvati za rame.

„Neću ti dati da ideš. Ako padneš - padamo zajedno.“

Ludak ga pogleda. Oči mu zatrepere. Kao da se neko u njemu svađa sa samim sobom.

Pogleda Maksa… i na trenutak-  vidi svoj ljudski odraz u bratovljevim očima.

I stane.

„Hvala ti… brate.“

Iz daljine, na nebu, u oblacima…
Začulo se zavijanje vuka, bio je to 
 dug i jeziv urlik, ali nije bio preteći. Više kao… poziv.

U očima braće-  prvi znak jedinstva.

Ali u dubinama šume, nešto drugo je čulo taj urlik.
Nešto starije čak i od samog vuka.

I pokrenulo se.