DUGA NOĆ 8.deo(Odluka krvi)

Ludak je sedeo na obali jezera, nepomičan. Povremeno bi mu se pogled zadrhtao na površini vode, kao da traži sopstveni odraz -ali svaki put bi ga povukla tama. Nebo je bilo zategnuto, bez zvezda, ali pun mesec je sijao sa bolesnom žućkastom nijansom.

Iako je nosio svoju staru jaknu i patike, sve u vezi sa njim izgledalo je… novo. Ili tuđe.

Koraci iza njegovih leđa bili su lagani ali odlučni. Kamani. Stajao je tik iznad Ludaka i posmatrao ga kao što se posmatra opasna životinja: s poštovanjem, ali i spremnošću da reaguje.

„Vreme je,“ reče Kamani dubokim, ali umirujućim glasom.

Ludak ga pogleda, oči su mu bile tamnije nego ranije. Gotovo bez zenica. Kao da u njima gori noć.

„Znam. Ali ne osećam se kao da biram. Više kao da neko već bira umesto mene.“

Kamani klimnu glavom, pa sede pored njega.

„Zato i postoji ceremonija. Ne da bi ti odabrao -već da bi znao ko si.“

Tišina. Samo šum vetra kroz lišće i daleki krik sove.

„A šta ako mi se ne svidi odgovor?“

Kamani zadrža pogled ka mesecu, kao da ga to pitanje boli.

„Onda se boriš. Ili naučiš da vladaš onim što jesi.“

U logoru, oko vatre, okupili su se stariji iz plemena. Među njima i jedna nova figura — Ajra, starija vračara sa dugim sedim pletenicama, kožom naboranom kao parče suve zemlje, i očima koje kao da gledaju pravo kroz ljude.

Maks ih je posmatrao sa strane. Nije znao da li oseća strah, bes ili neku čudnu vrstu žaljenja. Njegov brat -Ludak — nije više onaj isti s kojim je delio sobu, šamare, smeh.

Ajra priđe Maksu bez reči i položi mu dlan na čelo. Topao. Težak.

„Krv zove krv. Ali samo jedan može gledati u zver bez da postane ono što vidi,“ reče tiho.

Maks se strese. „Šta to znači?“

Ali Ajra je već okrenula leđa i krenula ka vatri. Kamani je u tom trenutku došao s Ludakom. Svi su zaćutali.

Ceremonija je mogla da počne.

Vatra je pala u tišinu. Svi su sedeli u krugu. Ajra je u ruci držala svitak od jelenske kože, sa znakovima koje samo vračevi umeju da tumače. Kamani je položio po jedan predmet ispred svakog blizanca. Pred Ludaka: kamen u obliku kandže. Pred Maksa: glatki srebrni disk.

Ajra zapeva nešto na jeziku starom vekovima. Vetar je zaigrao oko vatre.

„Krv će govoriti. Srce će odabrati. Ali samo jedan može biti ogledalo. Drugi -štit.“

U tom trenutku vatra se podiže i naglo utonu u sivkast dim. Ludak se zatetura unazad, držeći se za grudi. Maks je skočio, ali Kamani ga zaustavi.

„Ne smeš da mu pomažeš. Ovo mora da prođe sam.“

Ludak je jauknuo, a onda -  tišina.

Kad je dim nestao, Ludak je stajao uspravno. Disao je duboko, ali oči su mu bile drugačije. U njima - smena čoveka i zveri. Kao da dve volje dišu istim plućima.

Ajra je prišla i izgovorila rečenicu koja je svima zaledila kosti:

„Zver je probuđena. Ali zver nije zla. Biće zao - onaj ko je pusti bez lanca.“

U tom trenutku, iz šume dopre kratak zvižduk. Kamani se trgnu.

„To su naši izviđači. Dolaze… s lošim vestima.“

Maks pogleda brata. Ludak… ili ono što je sada… samo mu klimnu glavom.

„Idemo. Pre nego što sve postane prekasno.“