DUGA NOĆ 10 deo.( Mesec iznad tame)

 

Negde u dubljoj tišini sna, između poslednjeg krika vuka i prvih jutarnjih misli, postojalo je nešto što su obojica prevideli.

Treći trag u snegu.

Ni Maks ni Ludak nisu ga jasno primetili. Možda su ga potisnuli. Možda nisu hteli da vide ono što nije pripadalo njima.

Ali neko jeste.

Ajra je sedela pred kolibom, zatvorenih očiju, ali široko otvorenog uma.
Osetila je san vuka.
Videla je tragove.
I onaj treći – onaj koji ne pripada ni čuvaru, ni zveri.

„Ako ne ostanete jedno uz drugo… neko treći će kročiti stazom koja ne pripada ni čuvaru ni zveri…“

Te reči još su joj odjekivale u kostima.
Nije ih čula svojim ušima.
Čula ih je dušom.

Zato sada ćuti i gleda u braću. Njihova lica, njihovu tišinu.
Jer zna da nisu sve rekli. Možda čak ni sebi.

A tama već zna.

Zora je jedva obasjala vrhove borova, ali nad logorom i dalje ležao je hladan, gust mir.

Ajra ih je samo posmatrala.
Sedeli su jedno naspram drugog, Maks i Ludak, delili čorbu i tišinu.
Njeni tamni prsti prolazili su po tkanju, ali misli su bile drugde - na trećem tragu. Na rečenici vuka koju oni nisu rekli naglas.

„Biće zasedanje večeras,“ reče Kamani dok je prišao, prebacujući koplje s ramena.
„Moramo odlučiti šta da radimo ako zaista hodaju danju.“

„I dalje misliš da je to moguće?“ upita Maks tiho.

Kamani odmahnu glavom. „Više ne mislim. Sad znam.“

Scena u šumi - Ludakovo iskušenje

Tog popodneva, Ludak se osamio. Znao je da to ne bi trebalo da radi, ali osećaj je bio jači od logike.
Šuma ga je zvala. Drveće mu šaptalo. Srce mu je tuklo kao da se bori da ostane čovek.
Miris krvi - negde daleko. Ali jasan.

Za trenutak, osetio je nagon.

Nešto je šuškalo u žbunju. Srna? Zec?
Zakoračio je.

A onda - Maksova ruka na njegovom ramenu.

„Ne smeš,“ reče brat, tiho, ali odlučno.

Ludak zatvori oči.
U grlu mu je gorčalo, u telu peklo.

„Zašto mi je ovako? Zašto ja, a ne ti?“

Maks mu odgovori bez oklevanja:
„Možda baš zato.“

U rezervatu - tenzije

Te večeri, u velikom šatoru, stariji iz plemena raspravljali su u polumraku.

Jedni su verovali u braću. Drugi - nisu.

„Zver u njemu će nas sve povući sa sobom,“ reče jedan.
„Ili će nas spasiti,“ odgovori Ajra.
„Ali neće biti sredine.“

Kamani gleda u vatru. „Potrebni su nam obojica. Vuk ne bira polovično.“

Na drugoj strani -
vampirski sabor

U podzemlju stare crkve, ispod kamenih svodova, vampiri su se okupili.

Vođa, isti onaj koji je sedeo na prestolu sa lobanjama, bio je pognut. Pored njega, novi lik.
Visok, koščat, odeven u prastaru mantiju. Koža mu je sivkasta, oči – mlečno bele.
Glas mu je šapat, ali zrači autoritetom.

Zovu ga Korven.

„Vi ste izgubili granice,“ reče Korven.
„Zato ste zarobljeni. Ja sam doneo senku nazad. I kroz mene, opet ćemo hodati po svetu.“

Vođa ga posmatra s nepoverenjem.
Ali oseća snagu. Snagu koja nije bila tu vekovima.

„Plemena imaju čuvare,“ reče Korven, „ali svaki čuvar ima senku.
Šta mislite, ko sam ja za njihove čuvare?“

Kraj poglavlja

U šumi, Maks i Ludak sede kraj vatre.
Ludak drži kamen u ruci, stiska ga dok mu nokti ne prokrvare.

„Ne znam da li mogu da izdržim,“ šapće.

„Izdržaćeš. Jer ako ne izdržiš… nećemo više biti braća.“

U mraku iza njih, Ajra šeta sama.

Nešto piše kredom po kamenu.

Treći znak.

Jedna reč: "Senka."