DUGA NOĆ 4. deo(DVA SVETA)

Ako u svemu tražimo dubinu, nećemo shvatiti suštinu i u običnim malim, svakodnevnim stvarima i razgovorima.A ako tragamo za suštinom svega što nas okružuje ili u životu prati, dostignućemo dubinu da shvatimo neshvatljivo i spoznamo ono što je za većinu ljudi nepoznato, ostaje samo pitanje da li smo dovoljno hrabri da kročimo u nepoznato?!

*

Za to vreme, Toni je bio na skupu sa ostalim vampirima, nedaleko od onog bara gde je prethodne noći sreo svoje nekadašnje prijatelje; čekali su da dođe vođa, najstariji i najjači vampir u gradu, za koga se pričalo da je došao zajedno sa prvim Konkvistadorima, a kako su oni vampiri koji su mu bili najbliži po rangu i hijerarhiji, nosili na ovakvim i sličnim skupovima, te stare uniforme, ta priča je verovatno i bila tačna.

Kada se vođa konačno pojavio. Bio je prosečne visine,crne kose i demonski hladnih očiju, koje su sve u dvorani posmatrale jednim pogledom, delovao je kao da je u nekim kasnim četrdesetim godinamao,obučen u crno odelo, koje je još više isticalo njegovu tamnu stranu. Hodao je polako i odvažno, u pratnji svojih uniformisanih pratioca sa isukanim mačevima, što im je inače bio redovan protokol.Vođa sede u sam centar velike dvorane, u masivnu drvenu stolicu, specifičnog izgleda koja je na oba naslona za ruke imala ljudske lobanje.Pošto se udobno zavalio, otpoče svoj govor, snažnim grubim i pomalo hrapavim glasom, koji je i bez ozvučenja i mikrofona bio dovoljno glasan za sve u dvorani, a i vampiri imaju istančan sluh.

-Znate zašto smo se okupili? Godinama smo ovde, zarobljeni, ne možemo da mrdnemo iz ovog grada zbog kletve koju je na nas bacio indijanski vrač. Ne možemo da mrdnemo odavde, ali možemo da putem snova utičemo na ljude da dođu ovamo, a odavde im nema povratka.Posle ovog kratkog govora ustade sa stolice i još dubljim glasom prozove Tonija, obraćajući se direktno njemu.

-Toni, svi manje više znamo šta se desilo juče, ali možeš li nam dati jedan iole normalan razlog zašto si tek tako pustio da ljudi odu iz ovog grada?!

Toni nije nimalo bio iznenađen, niti ovim skupom a još manje ovim prozivanjem.

-Pustio sam ih da odu jer će se vratiti...

Dozvao sam ih da dođu, tako što sam ih podsetio da mi je rođendan, jednog od njih sam vrbovao, on je izuzetne snage ali je glup i divljak, ali zato je njegov blizanac inteligentan i dobro će nam doći njegova inteligencija i snaga.

-Dobro, ali još nam nisi rekao zašto si ih pustio?!Gotovo gromoglasno upita vođa.

-Pustio sam ih jer su na ulasku u grad sreli indijanku, koja im je podelila lančiće sa belim lukom.

-To nije moguće, niko ko je do sada pozvan da dođe iz njihovog sveta, nije mogao da vidi indijance. Šta hoćeš da kažeš Toni?!Upita vođa glasom punim gneva i mržnje.

-Hoću da kažem, da sam ih ja prvi pozvao putem misli u snovima, ali da sam ih pustio samo zato što ih nisam pozvao samo ja, već i indijanci koji ih sigurno nisu pozvali slučajno. No bilo kako bilo, vratiće se sigurno zbog ovog kojeg sam vrbovao.

-Ako je sve ovo što kažeš tačno, onda indijanci kuju neki plan protiv nas i time hoće da sruše naš vekovni pakt, ali pošto znamo da dolaze čekaćemo ih. Reče vođa, i ode zajedno sa svojom pratnjom.

*

(16:00h)

Maks i Mrša stigli su do Maksove kuće, auto je bio parkiran na svom mestu, što je značilo da je Ludak kući.Polako su se popeli na sprat i skoro nečujno ušli u Ludakovu sobu. Ludak je ležao u svom krevetu u zamračenoj sobi, prišli su krevetu što su bliže mogli. Ludak je na vratu imao ogromnu ranu i otisak stiska Tonijeve ruke, nije disao, barem oni to nisu čuli.Maks opipa puls bratu, i zaplaka. Ono u šta je sumnjao, ispostavilo se kao tačno, Ludak nije imao puls, bio je mrtvački hladan i pretvarao se u nešto, u šta do juče nisu imali razloga da veruju da postoji.Mrša iako uplašen celom situacijom, zagrli Maksa, a potom ga skoro izvuče iz sobe.Dok su polako silazili niz stepenice, u kuću je ušla Maksova i Ludakova majka. Hispano amerikanka, koja iako je bila četrdesetih godina, i dalje je izgledala kao neka devojka, nežnih crta lica, gotovo dečijih, bez ijedne bore i sede vlasi, iako je sama odgajala dvojicu sinova, ostavši rano udovica.Pogledala ih je i u startu je odmah znala da nešto nije u redu.

-Gde je Luk?! Upita sada već vidno nervozna.

-Eno ga u sobi još uvek spava, baš se vraćamo od njega. Odgovori neuverljivo Maks, pokušavajući da rukom sakrije uplakano lice.

-Lažeš! Odgovori mu majka, odgurnu ga malo i protrča gore uz stepenice, do Ludakove sobe.

A onda videvši sina nepomičnog na krevetu, pade na kolena briznuvši u plač.Maks i Mrša došli su do nje i nežno je izveli iz sobe.

Maks pogleda uplakanu majku i htede da nešto kaže, ali ga majka, preseče svojim besnim pogledom, koji je bio nov za njega, jer on je nije poznavao kao takvu.

-Kada ste mislili da mi kažete za Luka?!Šta ste i kako ste dospeli tamo?!Znate li da nemamo još mnogo vremena ako želimo da on ne postane jedan od njih...

Maks shvati da mu je majka manje više upoznata sa tim šta se desilo bratu, zato izbegnu neka bespotrebna objašnjenja i reče.

-Stiv i Džon su otišli do indijanskog rezervata da zatraže pomoć, ubrzo će doći.

-Ne, neću ovde da čekam, idemo svi zajedno do rezervata, tvoj ujak će ovaj put morati da nam pomogne.

-Moj ujak?! Začuđeno upita Maks, pa nastavi, ako mi je ujak indijanac i živi na samo par kilometara od nas, zašto nas nikada nije obilazio.

-Zato što je isuviše ponosan i zato što mi nikada nije oprostio što sam se udala za belog čoveka, ali sada kada je u pitanju život njegovog sestrića moraće da nam pomogne.

-Znači li to da ti i mi imamo indijanske krvi?!Upita Maks.

-Da, ja sam indijanka po ocu, a vi ste polukrvni indijanci po dedi.

-To onda objašnjava mnoge stvari. Reče Maks i ukratko prepriča majci dešavanja od prošle noći.

Nekoliko minuta kasnije bili su autu kojim su žurili ka rezervatu, puni nade i sa mnogo pitanja...