BAREM JEDNOM U ŽIVOTU

Noć u kojoj caruju zvezde polako je osvajala beskrajnu ravnicu, jedan auto polako je izlazio iz grada, gotovo kao da se iskrada. U njemu su bili dvoje zaljubljenih, čija ljubav je bila ogromna ali zabranjena. On je bio samo običan momak iz radničke porodice, crne kose, srednje visine večito namrgođenog pogleda, ali vesele naravi; koga je od ostalih ljudi iz toga kraja izdvajala samo inteligencija i želja da tu inteligenciju ne protraći u jednom ovakvom gradiću na kraju sveta, kako je imao običaj da kaže.Ona je bila mlađa od njega nekih desetak godina, imala je bujnu plavu kosu i plave oči, koje su imale inteligentan pogled i nikoga nisu ostavljale ravnodušnim, njen otac je bio gradonačelnik, vlasnik naftne kompanije i svega u gradu i okolini.

Tajno su se sastajali svakog vikenda, kada je on dolazio iz susednog i većeg grada u kojem je radio, skupljajući novac da se otisne i iskuša svoju sreću van ovog okruga, daleko od čoveka u čijem je vlasništvu bilo sve, koga je pomalo i mrzeo zbog toga i zbog njegove bahatosti, ali čiju je ćerku neizmerno voleo.

Prešli su prugu, a ona mu je nežnim i umiljatim glasom rekla:

-Pole nisam mogla da te dočekam, ova nedelja mi je najduža u životu, zar baš moraš da radiš u Midltonu, zašto ne nađeš posao ovde?

Pogledao ju je pomalo šeretskim pogledom, pa je brzo vratio pogled na put, odgovorivši joj:

- Neću da radim ovde jer tvoj tatica je vlasnik svega, pa bi posle ispalo da sam se njegovim novcem izvukao odavde i poveo tebe.

-Blesav si Pole, reče mu Meri gledajući ga svojim gotovo dečijim pogledom, koji je bio prepun ljubavi.

Stali su u nekom šumarku, oboje puni strasti i želje da se prepuste jedno drugome i uživaju u trenutku, koji ih je oboje ostavio bez reči, bez daha.

Iznenada začula se škripa guma i ispred njihovog kamioneta zaustavio se šerifov auto. Iz auta je izletela gromada od čoveka, repetirajući pušku, sačmaricu.

-Hajde Romeo izlazi iz tih kola sa visoko podignutim rukama, a ti mala, odmah ulazi u moj auto. Reče Šerif.

Meri je istrčala iz kamioneta, i sva uplakana stala je ispred šerifa.

-Kako vas nije sramota, šta radite to?!

Očajno i puna suza progovori Meri.

Šerif joj ništa nije odgovorio ali je čvrsto zgrabio za njenu nežnu ruku, momentalno joj praveći masnicu.

Iz kola je izašao i Pol, namrgođen i hladnog pogleda, znao je da ništa neće moći da uradi, krupnijem i naoružanom Šerifu, ali je isto tako znao i da će dobiti batine i ostati i bez Meri i bez posla.

Polako je išao prema Šerifu pored koga je Meri izgledala još sitnija, misli su mu, navirale ali nije znao šta da radi, stisnuo je pesnice kada je bio sasvim blizu Šerifa i Meri.

Šerif se grohotom nasmejao.

-Šta je, da nećeš možda da se biješ sa mnom?!

U tom momentu Meri iako jako stegnuta za ruku, nekako se jednim snažnim trzajem, udalji od Šerifa i još većom brzinom ga nogom šutnu u podkolenicu.

Šerif pokleknu sa bolnim izrazom na licu i taman je nešto hteo da kaže i pripreti devojci, kada je dobio seriju udaraca u glavu, zadatih u besu i strahu od strane Pola, Šerif je pao na zemlju kao pokošen, a oni su utrčali u kola i krenuli ka gradu.

Stari kamionet verovatno nikada nije bio brže vožen, dok se udaljavao od šumarka. Meri je gledala zabrinuto u Pola, prepuna pitanja, a onda ga očajno upita.

-Pole zašto se vraćamo u grad, zar ne bi trebali zajedno da pobegnemo iz njega?!

-Ti nemaš zašto da bežiš, ja sam za sve kriv, vratiću te u grad, sakriću se neko vreme pa ću doći po tebe.

 -Nemaš gde da pobegneš, a umesto da smo odmah pobegli ti me vraćaš u grad, stvarno me ponekad iznenađuješ.

Reče mu Meri ogorčenim glasom u kojem je bilo toliko besa, da bi joj na tom besu pozavideo svako, ko nije osetio šta znači bes u očajanju.

Pol joj ništa nije odgovarao, u glavi je premotavao film svega što se dogodilo, znao je da je devojka bila u pravu i da se povratkom u grad zapravo vraća tamo odakle bi trebalo da beži, ali sada je već kasno da se predomisli. Pogledao je krajičkom oka u retrovizor i primetio je duga svetla auta koji im se brzo približavao.

-Šerif se osvestio i krenuo je za nama, stići će nas pre nego što stignemo u grad, moram da stanem i da se predam.

-Ne, napravio si jednu glupost krenuvši nazad, a sada hoćeš da napraviš još veću, ako se predaš Šerif će te u najboljem slučaju prebiti. 

Sa uzdahom reče Meri.

-Ali ne mogu da mu pobegnem, vidiš kako brzo vozi, i ne smanjuje duga svetla, stići će nas svakog trenutka.

-Onda stani i predaj se, to je ono što najbolje znaš, odkako smo u vezi hoćeš da odustaneš od nas i da se predaš a obećavao si mi da ćemo zajedno otići iz ovog grada.

Šerifov auto je bio sve bliži, tako da je od njegovih jakih farova u kamionetu bio skoro kao dan, Pol je jedva video gde vozi. U jednoj krivini u šajbnu mu je lupila neka velika ptica, začuo se strahovit prasak, mahinalno je okrenuo volan levo, desno i izgubio kontrolu nad kamionetom. Počeli su da se prevrću, velikom brzinom. Gledali su jedno u drugoga ne ispustivši ni glasa, Meri je uhvatila Pola za ruku, htela je nešto da mu kaže. Pol je ispao iz auta koji se i dalje prevrtao a pogled mu je i dalje ostao na njoj.

Šerif je ubrzo stigao do kamioneta, ugledavši jeziv prizor smrskanog vozila. Kamionet je bio na krovu, sav ulubljen, vozačevih vrata kao ni vozača nije bilo, sa suvozačeve strane ležala je Meri, u lokvi krvi.Šerif se skamenio kada ju je ugledao i okrenuo se da krene do kola da pozove hitnu, a onda je čuo glas mlade devojke, koja je zadnjim atomima snage izgovorila nešto, nešto što će mu zauvek ostati u sećanju i biti mu noćna mora do kraja života.

-Molim vas, nemojte povrediti Pola...

Pogledao ju je i pomislio je, ona se brine za njega a on je verovatno  pobegao ko zna gde dok sam ja jurio za kamionetom, ali naćićemo ga i krvi ćemo mu se napiti. Došao je do kola i putem radio stanice pozvao pojačanje i hitnu pomoć. 

Pol se probudio u jarku, na nekih sto dvesta metara od smrskanog auta, nije baš bio svestan svega što se dogodilo, u glavi je i dalje čuo Meri ali nije bio siguran šta mu ona govori, a pred očima mu je bila ona slika kako se gledaju u autu koji se prevće. Ta slika ga je definitivno probudila, hteo je da potrči do kamioneta ali nije mogao, a onda je odjednom i razumeo šta mu Meri govori.

-Ne vraćaj se, beži, poslušaj me barem jednom u životu.