DAN POSLE(2)

Marija se svu noć prevrtala u krevetu, ujutru je ustala sa osećajem da oka nije sklopila; a zapravo je bila u nekom polu snu i na sve moguće načine se trudila da protumači poruku, i uspela je. Pošto je u snu uspela da napiše olovkom na papiru poruku-9 OP506O0T7 0T2!
Ustajala je polako iako neispavana, bila je srećna ali i zabrinuta. Nije znala zašto je poruka šifrovana, ako je dobro i pravilno dešifrovala poruku ona je bila znak upozorenja, ali zašto bi neko slao šifrovanu poruku upozorenja ako su svi, pa i ona u opasnosti?
Oblačila se nabrzinu, pod snažnim utiskom da je otkrila nešto važno, a što je još važnije bila je uverena da joj je tu poruku poslao baš Marko.
Napolju je pljuštala kiša, tako da je ona obukla nepromočivu kabanicu i ponela nešto nalik rancu, kako bi mogla da se presvuče u slučaju promene vremena. Sada je nekim novim očima posmatrala grad i ljude oko sebe koji su žurili na posao.Gledala je botove koji su delovali zastrašujuće za obične ljude, civile, sa onim silnim naoružanjem na sebi, pomislila je kako je dovoljno da običnog čoveka smrve svojim ogromnim rukama, a još su bili i naoružani.Bilo ih je skoro na svakom koraku. Nepomični, čelično hladni i usredsređeni da prate i uoče bilo kakvu pretnju ili napad.Do sada to nije primećivala, zapravo nije obraćala pažnu ali sada je primetila da svi botovi imaju na svojim glavama brojeve i slova.Stresla se i od same pomisli da bi oni mogli da je napadnu. Iz daljine se čula neka potmula eksplozija. Botovi pored kojih je trenutno prolazila, ostali su savršeno mirni, a i ona nije nešto obraćala pažnju na to jer to je bila svakodnevica ovog grada. 
Znala je da je okolina grada minirana, kao i sam grad. Samo što je grad odnosno vojna uprava grada, mogla mine da uljuči na dugme u slučaju nekog većeg napada, a mine koje su van grada često su okončavale život nekoj od životinja koje su mutirale i tumarale u blizini grada.
Nakon deset minuta kako je krenula od kuće, približavala se svom radnom mestu, gde su zapravo svi u gradu radili. Kiša je odjednom stala i temperatura se naglo popela na +40. Oko nje je sve počelo da isparava. Morala je da stane i skine kabanicu. Presvukla se skoro u treptaju oka i nastavila ka radnom mestu.
Ispred nje je bio veći punkt botova koji su ovde bili sa protiv avionskim naoružanjem. Inače ništa drugo nije odavalo da je tu centar svega u gradu. Prošla je punkt i tu su je legitimisali policajci iko su se svi u gradu manje više poznavali, legitimisanje je bila obavezna procedura ulaska u centar svega što je vredelo u gradu.
Taman je stigla do ogromnog lifta koji se spuštao duboko pod zemljom. Začuo se vrisak neke žene koja je sumanuto trčala ka punktu kroz koji je ona maločas prošla. Ljudi koji su bili oko nje i čekali da ih lift spusti, samo su polutiho progovorili-opet jedna od onih čipovanih!
Marija je pretrnula, ona je bila zadnja generacija dece koja su vakcinama  čipovana odmah nakon rođenja. Čipovanje je imalo ogromnu medijsku reklamu, pa su mnogi i plaćali da bi bili čipovani, pošto em je to bio trend em su čipovani imali raznorazne pogodnosti, kao naprimer bankovni račun u čipu, dobijanje leka preko čipa, i mnoge druge povlastice. Čipovanje su prestali jer su čipovani ljudi često bez raloga izvršavali samoubistva i ubistva. najveći haos sa čipovanim ljudima nastao je kada je otpočeo rat i toga se ona odlično sećala; jer su čipovani kao po komandi ili izvšavali samobistva ili bi napadali svakoga ko im se nađe na putu.Kasnije, tokom godina čipovani su se smirili i nisu imali takve burne reakcije, a možda su i postali imuni na to što je moglo da ih otera u samodestrukciju, ali su bili u obavezi da piju lekove za smirenje. 
Čipovana je vrišteći stigla do punkta a jedan od botova je zgrabio svojim ogromnim rukama i podigao je visoko u vis. 
Lift je krenuo ka dole, tako da niko od prisutnih nije video odvratni prizor onoga što je usledilo.
Opet je pretrnula od straha, da li je upozorenje bilo na to što je čipovana?! Drhtavom rukom uzela je pilulu za smirenje i progutala je, iako je već tog jutra popila jednu.
Lift se posle nekih pedesetak metara spustio i stao. Pred njima se ukazala ogromna osvetljena površina, sa uredno postavljenim znacima za školu, biblioteku, bolnicu, policiju, vojsku... Bio je to pravi mali grad pod zemljom, koji je daleko lepše izgledao nego onaj na površini, ali svako od njih je tu samo radio dok je samo gradska uprava živela tu.Svako od ljudi iz lifta je tiho otišao na svoju stranu, ne komentarišući ono što se maločas desilo. Marija nije ni primetila kada je stigla do svog radnog mesta. To je bila ogromna botanička bašta, u kojoj se u neprirodnim uslovima uzgajalo i to veoma uspešno, gmo voće i povrće. Iznad botaničke bašte, kao i ustalom iznad svakog većeg postrojenja, stojala je ogromna kupola u kojoj su bili ljudi koji su promatrali rad radnika.
Marija je radila sa još dvadesetak žena, koje su polako počele da pristižu, počele su da rade uz priču i zezanje, i sve je proticalo u savršenom redu, bio je to još jedan običan dan koji je prolazio i donosio brdo pitanja na koje nije imala ogdovore, niti je znala kome da se poveri, jer svet se menja ali ljudi ostaju isti, pomažu jedni drugima kada su im velike nevolje pred vratima, ali u miru svako svakoga bio je u stanju da proda i otkuca za sitnicu, ne bi li dobio bolje radno mesto ili barem pohvalu. 

Miloš se sa svojom grupom odavno vratio, i odmah su počeli sa čišćenjem naoružanja i čekali su da se vrati major. Nije im bilo jasno zašto kasni ali svi su bili savršeno mirni. A onda su ih spazili kako dolaze, još jedan čovek išao je sa njima.Taj čovek je bio u neprijateljskoj uniformi i svima je bilo čudno zašto ga major dovodi, jer neprijateljske vojnike su obično odmah ubijali po kratkom postupku.
Kada je major stigao do kamiona, sve oči su bile uprte u neznanca u neprijateljskoj uniformi, sa činom poručnika, koji je po godinama bio tu negede kao i njihov major. Neznanac je bio visok, crne kose i veoma hitrih pokreta, što su odmah svi uočili, a kao da je on to i hteo namerno da istakne. Ruke su mu bile vezane, ali ih je začudilo što mu je za pojasom ostao veliki vojni nož, koji je gotovo bio skoro kao omanji mač, i bilo je nemoguće ne primetiti ga.Major je progovorio, videvši da su mu svi vojnici zbunjeni. -Šta da vam kažem ljudi, ni sam ne mogu da poverujem u priču ovog čoveka, doveo sam ga ovde vezanog, iz razloga što nisam hteo da razmišljam da li će ga botovi napasti zbog njegove uniforme ili ne, ali mislim i verujem da je najbolje da svi čujete njegovu priču.
 Svi vojnici su gotovo bez daha slušali i gledali majora, odmah im je bilo jasno da je nešto ozbiljno u pitanju čim ih nije oslovio sa "curice". OK hajde da počnemo, ali šta mislite majore o tome da mi prvo oslobodite ruke. Poče neznanac, na tečnom srpskom sa jakim američkim akcentom. Koji je za vojnike bio samo čudan govor jer niko od njih nije znao strane jezike.U redu reče major i naredi botovima da uđu u kontejner a onda mu je oslobodio ruke. Neznanac je ponosno uzdigao glavu, i stao pored kontejnera, kako bi svi vojnici mogli da ga dobro vide i čuju. -Šta da vam kažem momci, znam da će vam ova moja priča izgledati neverovatna ali je istinita. Moje ime je Sava, rođen sam i odrastao sam u Americi, moji roditelji, su trbuhom za kruhom otišli u Ameriku jer ovde se jako teško živelo. Tamo me je i zatekao ovaj prokleti rat, ne znam ko je prvi počeo, to sada nije ni bitno, samo vam mogu reći da je palo jedno petnaestak nuklearnih bombi, dok nisam prestao da brojim.Preživeli smo jer smo bili duboko ukopani u atomskim skloništima. Onda je uzdahnuo, pa nastavio. Ako mi verujete, koliko sam imao prilike da vidim, za ovih mesec dana koliko sam ovde, vi ste ovde mnogo bolje prošli jer po mojoj proceni ovde nije pala ni jedna nuklearka ili se možda varam?! Nije pala nijedna, u pravu si Savo, reče major, i nastavi-jedino je jedan pogođeni avion pao na nuklernu centralu, u susednoj zemlji, i napravio ovu kataklizmu. Vi ovo nazivate kataklizmom?! Prekide ga Sava, pa šta vi mislite kako izgleda Amerika, Kina, Rusija i ostatak Evrope posle unakrsnih gađanja atomskim bombama?!Ovo, ovo je raj za ostatak sveta verujte mi. Svi su ga pogledali gotovo sa samilošću kao da gledaju i slušaju ludaka, a onda su se pogledom osvrnuli oko sebe i videli su samo pustoš, ogoljenu prirodu, drveće bez lišća, ogromne rupe u zemljištu. Sava ih je sve prekorno pogledao kao da je znao o čemu razmišljaju. -Alo bre ljudi, padale su atomske bombe okolo ali nijedna nije pala na ovu našu Srpsku zemlju.Bojni otrovi i pešadijske "čarke" nisu ništa za ono odakle ja dolazim. Oni tamo su svesni da su se zeznuli oko brze pobede, imaju kakve takve zalihe nafte, imaju avione sa kojima mogu da dođu i otmu nam ovu našu oazu u sred atomske pustoši, i verujte mi moraće to da urade pre ili kasnije, jer polako ostaju bez vode, bez resursa. Oni su mnogo napredniji od nas, ja nisam došao ovamo slučajno. Došao sam jer sam dobrovoljno pristao kada sam čuo da traže dobrovoljce za letove ka mojoj otadžbini, kada sam čuo šta smeraju. Alo bre ljudi da li ste vi svesni da se rat više ne vodi zbog zlata ili nafte, vodi se zbog vode i da bi se preživelo. Oni tamo su uništeni. Nastao je muk i neverica. Pvi se pribrao major-Eto čuli ste ga, e zato sam ga i doveo da ga svi čujete, a i da budem iskren i pred vama i pred njim, bio sam jako iznenađen, kada mi se juče sam predao jer ga mi nismo ni videli. Predao sam se kada sam čuo da ste moji zemljaci-reče Sava. I još nešto verovatno ste svi upoznati sa onim problemima sa čipovanim ljudima. E pa te probleme prouzrokovali su vam oni koji su vam te čipove prodali, jer ko ih je proizveo taj je napravio i specijalan kod da kod čipovanih izazove želju za samodestrukcijom. To je koliko znam imalo gotovo epidemijske razmere samoubistava. Sada ide sledeći korak, koristite botove koje su oni proizveli, pitanje je dana kada će ih reprogramirati, jednim klikom na dugme da krenu na vas. Gotovo sve što koristite a strane je proizvodnje, može biti iskorišćeno protiv vas. Ja sam danima pre poletanja u dogovoru sa mojim rođakom koji živi u Srbiji slao šifrovane poruke sa šifrovanim kodom za koji smo obojica znali da ga neprijatelji neće provaliti i dešifrovati- U OPASNOSTI STE!!!