Dan posle

Marija se žurnim koracima vraćala kući. Imala je oko 30. godina, taman dovoljno da bi pamtila kako je ovaj grad, izgledao pre opšteg rata koji je zadesio čovečanstvo, u kome je ratovao ceo svet; svako protiv svakoga. Rat je trajao još uvek ali borbe su bile izvan grada, izvan grada koji ona nikada nije napuštala.
 Posmatrala je sive ulice i smrknute prolaznike oko sebe, svi su žurili svojim kućama, jer bilo je najavljeno nevreme. Tokom najžešćih ratnih sukoba, prvih godina rata, svi su hteli brze pobede, tako da je korišćeno sve, od bojnih otrova do nuklearnih napada. Priroda je bila totalno poremećena, tako da je u jednom danu bilo sasvim normalno da se promenu sva četiri godišnja doba, a bilo je i sve češćih tornada.
Stigla je do svoje kuće, koja je zapravo bila neka vrsta kontejnera, koji je bio otporan na atomski udar i na sve vremenske uslove.Kuća je imala samo mali ulazni hodnik, jednu sobu i kupatilo i nije imala nijedan prozor. Ušla je i odmah sa vrata počela da se svlači, a onda je stala i pogledala u televizor koji je zauzimao ceo zid, imala je uvek taj grozan osećaj da je taj ogromni televizor posmatra i špijunira, iako je bio isključen a takvi televizori bili su u svakom domu u gradu.Bila je u pravu, vlast je pratila svakoga, privatnost je bila svedena na minimum, jer je vlast zapamtila da je narod nekada uživao da prati rijaliti programe, ovako su oni pratili sve a imali su izgovor da to čine zbog opšteg dobra zaštite građana. Nastavila je da se svlači, ali se malo zaklonila iza stolice, kuća kontejner, je bio malih dimenzija, tako da ni nameštaja nije bilo mnogo, tek ono osnovno.Utrčala je gola u kupatilo i počela da se tušira. Bila je jako mršava, kao i polovina građana. Na telu je imala dosta rana, ali ona rana na duši joj je bila najveća.
Živela je sama, otkako su joj roditelji poginuli, a brata odveli u vojsku. Sa bratom se godinama nije ni čula ni videla, čak nije znala ni da li je živ, znala je samo da od vojnika stvaraju neku vrstu ljudskih robota, koji bespogovorno slušaju naređenja i da skoro ni nemaju emocija.Setila se i svog momka kojeg je jako volela, jer on joj je bio prva ljubav, ali koji je pobegao iz grada da ne bi bio mobilisan. Takvih slučaja bilo je sve više, na TV je svakodnevno slušala o tim otpadnicima društva, koje ruka pravde pre ili kasnije stigne. Nije joj samo bilo jasno gde je mogao da pobegne, i sam grad je bio u ruševinama, a van grada je bilo gotovo nemoguće preživeti u stalnim vremenskim nepogodama, a i strane vojske su prolazile okolo, kao i pobunjenici koji su u nedostatku hrane jeli ljude.
U razmišljanju je prekinuo zvuk sirene, koja je označila policijski čas. Ogrnula se peškirom i u nekom naletu želje da se nekom, pa makar i fiktivnom, pokaže naga, stala je onako polugola ispred televizora. Govoreći u mislima samoj sebi- gledaj, gledaj i ima šta da se vidi. Osmehnula se i uključila televizor. Na kanalima skoro da i nije bilo programa, osim video zapisa nekadašnje prirode, koje su prekidali učestali govori o pobedi naših vojnika na frontu i o prosperitetu ekonomije i privrede, koja se svela na GMO hranu. Jednim dugmetom je prebacila televizor na računarski mod i pustila je neku muziku, čitala je poruke koje su išle na videu kao neka vrsta teleteksta. Nije bila raspoložena da se dopisuje sa bilo kim, jer iako su poruke bile opuštajuće i malo slobodnije, znala je da su i poruke praćene a i sve poruke su bile potpisane punim imenom i prezimenom, jer drugačije nije bilo dozvoljeno. A pisale su ih uglavnom, deca, žene i poneki ratni invalidi.Jedna nepotpisana poruka privukla joj je pažnju, a bila je ispisana brojkama i slovima, iz grudi joj je izleteo uzdah i glasno je izgovorila njegovo ime-Marko. Znala je da nije smela tako da odreaguje, i brže bolje je počela da kašlje, dok joj je kroz glavu prolazila misao, da su se ona i Marko na sličan način dopisivali. Odjednom muzika je stala a pred Marijom se pojavio hologram u ljudskoj veličini. Zanemela je iako je i očekivala ovako nešto, jer znala je da su poruke praćene i potpisane a ona je uzviknula Markovo ime baš kada je išla ta šifrovana i nepotpisana poruka. Ko je taj Marko?! Hladno je progovorio hologram. Glas joj se stegao u grlu, ali je bila svesna da mora brzo da reaguje. To je moj mačak, rekla je sigurna u sebe, likujući što joj se mačak zaista zove Marko, Hologram je opet hladno reagovao-držite mačku a sledovanja hrane su vam ograničena? Da, odgovorila je ona, sva sigurna u sebe, Molim vas pokažite mi mačku, odsečno joj je progovorio hologram. Da, evo odmah, sačekajte da vidim gde se zavukao. Počela je da doziva mačka po imenu. Istovremeno se smejući sebi i svojoj dovitljivosti i tome što se oni koji špijuniraju sve i svakoga prave da ne znaju da ona drži mačku. Mačak se pojavio i skočio kod nje počevši da prede. Evo ga, da li ste zadovoljni upita Marija. Hologram je opet hladno progovorio- A da li znate ko je napisao tu poruku sa brojkama i slovima?!
Ne znam, a da znam verovatno bih radila u kontraobaveštajnoj službi, imala poslugu, veću platu i veći televizor, sarkastično završi Marija.U redu, reče hologram ali znajte da ćete od sada biti pod 24 časovnom prismotrom. Nije stigla ni da mu nešto pobedonosno odgovori a hologram je već nestao.
Ponovo je uključila kompjuter i nastavila da sluša muziku i da pažljivo čita poruke, onakva poruka se više nije pojavljivala, a ona je bila sigurna da je to zaista Marko. Poruku je zapamtila u glavi jer je imala fotografsko pamćenje, no u glavi nije mogla da je dešifruje bili su joj potrebni papir i olovka, ali poruku nije smela nigde da zapiše. Legla je da spava, a u glavi joj je bila Markova slika, i silna želja da poruku dešifruje ma šta god ona značila.

Veliki vojni kamion jurio je kroz noć, vukao je oklopni kontejner koji je vojnicima služio kao skladište i sklonište od nekog jačeg napada ili nevremena.U kontejneru je bilo deset vojnika, koji su ležali na krevetima, odmarali su i nimalo im nije smetalo truckanje, čak šta više ono ih je i uspavljivalo. Sa njima su bila i četiri robota, koja su nosila najveće i najteže naoružanje, često su služili i kao tovarne mazge, ali i kao zaklon u slučaju potrebe. Zvali su ih botovi, mada niko nije znao sa sigurnošću kako su taj nadimak dobili i zašto su ih baš tako zvali. Njihov major Goran, koji se vozio napred sa vozačem znao je da kaže za botove da su veoma nesigurni, jer su znali da ulete sami  u suludi napad, a isto tako da se iz bitke povuku bez najave; posebno su bili nepoverljivi i surovi prema civilima; zato je gotovo uvek neko morao da pazi na njihovo ponašanje.
 Posle nekih sat vremena truckanja kamion je stao. Vojnici su kao po komandi poiskakali iz kontejnera i postrojili se. Svi su bili pod punom ratnom opremom, Sa njima su bile i dve devojke koje su bile i vojnici ali i medicinsko osoblje na terenu. Ova ekipa je imala već bezbroj ovakvih akcija, koje su počinjale uzbunom a na terenu su umeli da ostanu i mesecima, zato su sa sobom nosili i dosta opreme i vodili i medicinske vojnike, devojke koje su ih često kako oni to vole da kažu -" krpile" na terenu, u prekidu borbe.Major Goran je stao ispred njih a vozač je stao u vrstu-Curice, voljno, reče major. Kao što znate dobili smo dojavu da su naši dronovi ovde primetili nekakvo kretanje, mogli su da pošalju ove botove ali kao što znate, oni bi pobili sve što se mrda... Napravio je kratku pauzu, tek da bi čuo smeh i vojničke komentare, a onda je nastavio-Naravno to komandi nije potrebno, već im je potrebno da mi proverimo ko se i zašto šeta ovom našom teritorijom. Šta da vam kažem, čuvajte pre svega sebe, ako naletite na neprijatelje, prebrojte ih i pozovite pojačanje, ako naletitite na pobunjenike ili dezertere njih privedite. Vas dve devojke ćete ostati sa dva bota, ja ću predvoditi jednu grupu a ti Miloše povedi drugu grupu, nemojte da se zezate i da ostavljate nešto od opreme ovde, već nosite sve sa vama. Sastajemo se ovde za dva sata. Ajmo curice razlaz.
Miloš je poveo svoju grupu, imao je oko 25 godina, mada je delovao starije i ozbiljnije za svoje godine, bio je sav nabijen od mišića koji su još više isticali njegovu muškost, ozbiljnost i hladnoću. Ipak Miloš je imao svoj mali ritual pred polazak u akciju, koji je pokazivao da ispod te hladne spoljašnjosti i vojničke hladnoće u njemu čuči jedan emotivac kojeg je krio od ostatka vojnika.Iz džepa bi vadio jednu staru i skoro izbledelu sliku i poljubio bi je, trudio se da to uradi kada niko ne vidi ali ovaj put ga je video jedan od vojnika. Miloše, da li ti je to devojka?! Čuo sam te više puta da u snu mumlaš neko žensko ime, da li je to ona?! Upita ga Nikola. Ne, to mi je sestra i nisam je video desetak godina. Odgovori mu Miloš bez oklevanja i daljeg objašnjavanja.