Jedno sasvim (NE)obično putovanje vozom

Odavno nisam putovao vozom, a ovo je jedno putovanje koje mi je ostalo u lepom sećanju, po svojoj neobičnosti i po tome što posle više nisam išao za Makedoniju.

Bilo je to 1998 godine, drug iz vojske sa kojim sam bio i na ratištu, pozvao me je na svadbu, da mu budem kum a pritom mi je rekao da će ubrzo posle venčanja otići u "pečalbu" u Australiju. Po starom srpskom običaju kumstvo se ne odbija, i tako ti ja jednog avgustovskog jutra(tačnije 16.avgusta 1998. krenem put Bitolja, autobusom do Beograda pa posle vozom do Bitolja.Ortaku nisam poneo poklon, da se ne bih mrcvario već sam mu nosio pare a i kum mora da se proveseli :)

I tako uđoh ja u voz za koji sam imao rezervaciju kupea, dođem ja do mog kupea, taman sam se raskomotio, kad u kupe ulazi pop, sede kose i brade, koja mu je bila baš dugačka, bio je dosta oronuo ali mu je pogled bio neobično živahan.Pomislih u sebi, divno Braco, baš ti se posrećilo, delićeš kupe sa popom umesto sa nekom zgodnom devojkom, samo kako sam to pomislio osetio sam njegov prodoran pogled na meni i u sebi neobičnu nelagodu.Pop me upita da li je slobodno i zamolio me je da mu pogledam rezervaciju, da bi bio siguran da je u pravom kupeu. Ja mu pogledam rezervaciju i opet pomislim-bilo bi lepo da je pogrešio, tada je u kupe ušla devojka u kratkoj haljinici i momentalno mi prekinula tok misli, ljubazno se javila a zatim rekla: "Ljubim ruke oče" Pop je pozdravi i zahvali joj se, ja onako malo u čudu malo pod utiscima parfema, i sledu dešavanja, vratim popu rezervaciju, pomalo postiđeno jer je ova devojka pokazala veće i pravo poštovanje prema jednom starom popu i rekoh mu da je u pravom kupeu.Mislim da smo još bili u Beogradu kada su u kupe ušla dva mladića, koji su izgleda prvo primetili zgodnu devojku pa tek onda mene i popu. Videvši popa, oni su brže bolje izašli.Popu, naravno to nije promaklo i on se nasmeja, i poče neobavezan razgovor sa devojkom. Upitao je gde ide, ona je rekla da se vraća kući, i da ide u Niš, pa je upitao i mene i ja se konačno opustih i počeh da pričam onako kao što bih i sa svakim drugim(tj onako kakav sam uvek u konverzaciji), i objasnim da sam krenuo za Bitolj, da kumujem. Pop mi reče, da sada sam te se setio ti si mi jutros u Samošu(selo na deset kilometara od mene), pomogao da se popnem u autobus, ja ga pogledam pravo u oči, pa pogledam devojku, u kojoj spazih divljenje, i stvarno se setim da sam jutros na stanici pomogao jednom starcu, popu, da se popne u autobus i da sedne, ali isto tako sam se setio i da sam posle toga, namerno otišao što dalje od njega.Pop reče, ja sam rođen u Samošu 1917. u mestu u kome su jahali popove i čupali im brade, ništa nije neobično da ni danas niko ne poštuje starce a još manje popove.Ni Jarkovčani nisu bili mnogo bolji, dobacih ja.Znam, reče pop i nastavi, narod je jako obezbožen, i bio i ostao, ništa se nisu promenili.Ja sam se zamonašio 1938. retko sam dolazio da obiđem, svoj kraj, svoju familiju, već dugo sam u Ohridu, tamo je narod drugačiji, tamo čak i šiptari izražavaju svoje poštovanje prema nama monasima, dobro, druga je stvar šta nam misle, dodade monah sa osmehom.Devojka mu se obrati, smem li vas onda oslovljavati sa oče, jer nisam baš mnogo imala prilike ni da vidim, a kamoli da pričam sa monahom.Starac se osmehnu i reče-da kćeri, možeš me zvati oče, i blago onom ocu čija si ti ćerka i tvom budućem mužu.Monah napravi nekakav potez rukom(za koji sam kasnije saznao da je blagoslov), a devojka, uzdahnu, pa reče:"Eh oče, nemam vam ja sreće u ljubavi, današnji momci u ženama, ne vide druga, prijatelja već samo porebu za najnižim strastima". Ja se nakašljah, i rekoh, da uvek postoje izuzeci.Monah-"Da, uvek postoje izuzeci, ali i za dobrog muža i za dobru ženu, kao i za sve ostalo, moraš se moliti, i to stalno, iz srca i videćeš, Bog će ti pre ili kasnije uslišiti molitvu!" Devojka-"Ali oče ja se molim, čak i redovno postim, ali kao da me nijedan neće, muškarcima su izgleda draže one koje mogu lalo da imaju, nego da imaju uzornu ženu." Monah-"Kćeri moja to ti se samo čini, jer ti ih malo svojim stavom, a pomalo i hladnoćom odbijaš. Muškarci su ti kukavice, plaše se poraza više nego ičega, a poraz u ljubavi je za njih veliki udar na njihov ponos.Ne prilaze ti, jer ti nisu dostojni, ti koji ti ne smeju prići zapravo vide da ti nisi jedna od onih koje su im samo za zabavu.No onaj, koji te bude bio vredan, a to je zapravo onaj, koji te je svojim blagoslovom zaslužio, će u tebi prepoznati svoju ženu, a ti ćeš u njemu prepoznati svog muža!"Devojka-"Ali oče, kako ću ga prepoznati, kada u Beogradu skoro ni ne izlazim, jer mnogo puta sam bila povređena a u Nišu, gotovo sve znam, i nisam još nikog našla."Ja tu osetim, neku nelagodu i htedoh da izađem, ali me monah rukom zadrža a devojka mi se obrati-"Ako vam je neprijatno zbog našeg razgovora, promenićemo temu ali na neki način sam i u vama prepoznala, dobrog čoveka i osetila da smem pred vama da vodim ovaj razgovor sa ocem?"Monah još uvek me blago držeći za ruku,mi reče-" ostani tu sine, jer sigurno nismo slučajno baš nas troje u ovom kupeu, i ovaj razgovor ne može biti slučajno vođen, već će koristiti svima, meni da na vas prenesem svoju mudrost a vi da naučite nešto kroz iskustvo starca koji je na zalasku svog života".Dobro, rekoh, samo sam pomislio da će vama biti lakše da vodite ovaj razgovor sami.Devojka mi se osmehnu i reče-"U prisustvu monaha osećam posebnu snagu i želju, da moje razmišljanje podelim još sa nekim."

Dobro, samo da ne ispadne da se venčamo u kupeu, jer put je dug a imamo i svešteno lice...Svi smo se smejali na ovu moju opasku, a monah uzvrati-"Sine moj. ja sam uvek voleo da se šalim i mislim da je ovo jedan od tvojih najvećih darova, jer svako može da rastuži i uništi dušu čoveka, ali su retki oni koji umeju da razgale čoveka i pomugnu mu da se rastereti".Monah je zatim počeo da priča, kako često ljudi zapravo ne znaju da se mole, jer se mole radi reda i ne pristupaju molitvi svim srcem i dušom,kako treba voditi računa o bližnjima, kako smo mi na ovom putovanju ispali, bližnji, jer dodao je "bližnji su vam zapravo svi oni sa kojima delite svoje životne puteve, bilo da su to tek samo etape ili duža životna putovanja, bližnji su vam i komšije sa kojima često ljudi ne govore, a očekuju da im Bog veruje da ako ne mogu da se trpe sa komšijom koga viđaju svakodnevno ili nedaj Bože, sa bratom, krvi svoje krvi; da će voleti i trpeti nekog koga ne poznaju, tako nešto je licemerje...

Sve u svemu, putovanje od 15 sati je proletelo, ja sam mnogo toga zapamtio i primenjujem iz ove sasvim slučajne a za mene vema važne životne priče...Moj kum, Goran je u Pertu, ima troje dece(tj ne znam da li je dobio još neko u međuvremenu, jer prestali smo da se dopisujemo i čujemo telefonom i to sve baš nekako pre ovog interneta, koji bi nam možda sve olakšao, a možda i ne bi jer nekako mi se čini da ga je bolji život, i zapadni način života promenio).Sa Milenom(devojka iz kupea) sam dugo bio u kontaktu, udala se 2000. god i u srećnom braku je, ima dvoje dece i sada živi u Pančevu. O monahu više ništa nisam čuo, on je tiho nestao, isto tako kako se i pojavio ali je verujem, ostavio svoje tragove u dušama svih ljudi koje je upoznao...